Zločin i kazna – Kako prevazići gubitak?

Maj 2023.  doneo nam je događanja koja nismo mogli zamisliti ni u najgorim košmarima. Suočili smo se, kao zemlja, sa nezamislivim gubitkom dece i mladih, a najgore u tome  za većinu nas je to što ne možemo razumeti kako i zašto. Ne postoji nikakva, ma kako god izvitoperena logika, koju bismo mogli razumeti, ne postoji čak ni dovoljno malo ZATO koje bi bilo šta moglo da olakša. A život se nastavlja. Bilo bi dobro da i mi u svemu tome pronađemo načine kako da nastavimo da funkcionišemo na što zdraviji način. 

Dva meseca pre ovog stravičnog događaja, proživela sam na najdubljem nivou gubitak jedne od najvoljenijih osoba u mom životu, svog oca. Ovaj gubitak je individualan, ličan, drugačiji od majskog-ali zajedničke crte su gotovo identične. 

Ono što mi daje slobodu da pišem na temu gubitka nije to što sam trener emocionalne pismenosti, već činjenica da sam svoja znanja testirala upravo u periodu najdubljeg ličnog gubitka i sada mogu da ga i u praksi potvrdim i prenesem vama, koji prolazite majsko, ali i sva druga tugovanja. Ovo, dakle, ne pišem ja- Andrea Dimitrijević- trener, kouč, terapeut, samo, jedino -ljudsko biće.

***

Najveći cilj za nas koji ostajemo iza onih koji su nas napustili jeste da vremenom postignemo duboko prihvatanje izmenjenih okolnosti u našim životima. To zvuči tako jednostavno, ali sve je osim toga. Da bismo dosegli mir, pustili duše svojih najbližih da rastu u svetlosti i bili na svim nivoima usklađeni kada je prihvatanje u pitanju, potrebno je da prođemo kroz nekoliko faza koje se često i preklapaju, vraćaju kada ih najmanje očekujemo i traju različito za svakoga od nas. Na ovom mestu ću reći da nije slučajno da se periodi obeležavanja žalosti odvijaju u tačno utvrđenim fazama u našem narodu. Svakako, kada dođemo do  obeležavanja godišnjice- trebalo bi da smo na putu zarastanja rana ukoliko smo dozvolili sebi da svesno prođemo kroz sve faze.

U momentu kada sam dobila vesti koje su promenile koordinatni sistem mog identiteta, nekoliko dana sam neprestano pitala sve ljude koje sam sretala- a prolazile su kroz gubitak najbližih:

„Bude li, ikada, bolje?“

Ogroman broj odgovora glasio je da nikada zaista nije bolje, ali da se vremenom „živ čovek na sve navikne“. Nekoliko izuzetaka ticalo se toga da vremenom intenzitet tuge opada, i da fokus može biti na zajedničkom vremenu i lepim dešavanjima koje smo imali, dakle fokus na zahvalnosti.

Budući da mi je dugi niz godina fokus na razumevanju emocija, komunikacije i porodice-odlučila sam da primenim sve što znam i vidim da li ću moći sebi da pomognem na putu oporavka. Nekako, bilo mi je nelogično da ostatak svojih života valja provoditi kao da nismo zaista tu. Mi smo smrtna bića, a o drugoj dimenziji i ličnim uverenjima na tu temu svako od nas ima svoj sistem verovanja, možda na drugom mestu napišem nešto i o tome. Dolazimo na ovaj svet znajući da postoji vremensko ograničenje, rađamo decu znajući isto, mnoge kulture slave smrt kao prelazak i povratak u svoj pravi dom, pa kada je tako-mora da postoji bolji način da se nosimo sa gubitkom najdražih!

  Šta kažu stručnjaci? Krenula sam od onoga što znam. 

• Faze kroz koje prolazimo su: 

* negiranje, 

* ljutnja, 

* pregovaranje, 

* tuga-depresija, 

* prihvatanje. Najkraće, tako nekako. 

• Emocije možemo deliti na 

* kratkotrajne, 

* dugotrajne-stanja

*  i nešto između, srednje-trajne-raspoloženja. 

• Dobro je da fokus imamo na zahvalnosti za proživljene trenutke
• Važno je da izgovorimo neizgovoreno, zamerano, prećutano.
• Najvažnije je da ne potiskujemo osećanja!

***

Ako mi je upoznavanje sebe i kontinuirano usavršavanje išta dobro donelo, to je sposobnost da se brže povratim u trenucima doživljavanja šokova. Prolazim kroz isto što i drugi, ali nekako mi je put kraći i manje zavijen. Zato lični razvoj smatram toliko važnim, nije to čarobni štapić, ali jeste velika pomoć. Učila sam tehnike kojima sam mogla da brzo umanjim intenzitet bola, ali moj cilj je bio da svesno prođem kroz sve što će me snaći. Dešava mi se po prvi put, ni sama nisam znala kako će proteći. Ono što jesam znala je da ću postupati iz pozicije osobe na koju bi moj otac bio ponosan kada bi mogao da me vidi, a ukoliko to zaista i može-onda da ne bude zabrinut za mene. Ne namećem svoje stanovište vama, samo vas navodim da razmislite o početnom polazištu koje je za vas u redu i koje će vas držati na površini u lošim momentima koji, neizbežno, nailaze. 

Krenula sam od zahvalnosti, i ako ste ikako u mogućnosti da u bilo kom momentu ovo osvestite i na zahvalnost se usmerite-umanjićete u sebi gorčinu i bes. Dakle, osnovno polazište-imala sam oca 37 godina i 20 dana! Koliko ljudi to ne može reći za svoje iskustvo! Ako i sami prolazite kroz iskustvo gubitka, prisetite se koliko toga nam je samim rođenjem dato, koliko ljudi, koliko odnosa, koliko različitih iskustava- a u momentu gubitka fokus je primarno na tome šta smo sve izgubili. Dajmo sebi priliku da primetimo celovitost slike i kad god je moguće, budemo zahvalni za ljude dok su živi, dok su nam tu, dok smo mi ovde. 

Naravno, nekoga od vas ova rečenica mogla bi gadno naljutiti i to je sjajno, jer je ljutnja neophodna u preboljevanju. Nakon perioda početnog šoka praćenog odrečnim pokretima glave i često izgovorenim:“Ne, nemoguće, to nije istina!“- a šok je veći i ume duže da potraje što je negativan ishod manje očekivan (to smo osetili kolektivno na primerima užasa početkom maja), uslediće druge faze. Razlog što se ova faza javlja prva je gotovo uvek  povezana sa mudrošću našeg telo-uma da nam „kupi vreme“ kako bi se fizičke neugodnosti umanjile. Različito reagujemo, od nesvestice, preko jake glavobolje (telo nam pomaže da ne mislimo), ubrznog srčanog ritma, skoka ili pada šećera i hormona stresa, ali iznenadna reakcija na veliki stres loše utiče na naše ćelije i sve organe i zato je u trenutku najvećeg šoka važno da se na momenat zaustavimo i makar malo dođemo sebi. Homeostaza koja je poremećana sada traži novi način adaptacije i zato prolazimo kroz ostale nivoe. 

Kod velikog broja ljudi javlja se ogroman stepen ljutnje, a ta ljutnja je raznoliko usmerena. Nekada dolazi kao ljutnja na sebe-što nismo uradili nešto više,(šta god to više bilo za nas), što smo nešto prećutali a trebalo je reći, što smo previše rekli, što lekari nisu učinili više, ili smo ljuti na sistem koji pojedince nije zaštitio. U aktuelnoj situaciji ljuti smo na televizijski program, internet, igrice, roditelje, nastavnike, nekulturu, primetan je jedan kolektivni bes i želja za promenom. Šta je tu dobro? Kratkotrajno, ljutnja nas pokreće iz stanja šoka i duboke tuge. Dugotrajno, šteti. Samo nama. 

Može se dogoditi da neka od očekivanih faza izostane, ali najčešće se radi o mehanizmu potiskivanja, ako znamo gde da tražimo. Na ličnom primeru, izostanak ljutnje me je zabrinuo. Pitala sam se gde je“zaglavila“ znajući da ako je ne nađem sama, potražiću pomoć kolega u tome jer je velika šansa da negde iz podsvesti truje organizam. Lako je sa ljutnjom kada je zapazimo, ali kada se skrivena gomila, tada ne možemo ništa ni da preduzmemo. Iz tog razloga, počela sam da pišem emocionalnu knjigu oporavka, alat koji je spontano nastao iz ličnog osećaja gubitka i neizdrža. Tu često koristim terapeutsko, nekad i automatsko pisanje i svašta ispliva.Konkretno, pisala sam upravo o tome da ne osećam ljutnju a znam da bi trebalo i da ću potražiti pomoć ako se ne javi, jer nemam sebi šta da zamerim, nemam ni ocu, nemam preterano ni lekarima, ni Bogu..ali jeste mi malo zasmetalo kada…i žacnulo me je onda kada…i malo me je rasrdilo to i to…i za nekoliko minuta izašlo je nekih pet situacija koje me jesu razljutile. Ono što me je fasciniralo je to da je moj Um, kao i Um mnogih žena(i muškaraca)u Srbiji toliko brzo prepoznavao ljutnju kao pretnju da je koristio mehanizme izbegavanja, skretanja pažnje, preusmeravanja pažnje na nešto drugo, a bes bi bio zaključan u nekoj fiočici duboko u podsvesnom Umu tako spretno i toliko brzo- da moje svesno Ja to nije ni zapazilo! Naš Um je moćna stvarčica, zaista, ali može nam biti i neprijatelj u najboljoj nameri da nas zaštiti!

Kada neverica, šok i ljutnja malo splasnu, a imajmo u vidu to da se mešaju, prepliću, praćeni dubokim naletima tuge i da ih nije lako izdvojiti- naš racionalni Um pomalja se pomalo bojažljivo, i počinje sa takozvanim pregovaranjem- Šta bi bilo da sam uradio još nešto, šta god..Samo da je bilo ovako..ili da nije bilo onako….Samo da se manje stresirao..Kamo sreće da nije bio pušač..Samo da nisam poslala dete u školu..

Jasno je, ne valja se dugo ovde zadržati, ne možemo vratiti vreme, duže zadržavanje urodiće samo višim stepenom frustriranosti, ali moramo uvažiti funkciju ove faze. Ima ih više, ali lično mi je najviše koristila kao tračak sunca koji se pomalja iza oblaka, kao zrno racionalnosti u svim iracionalnim emocijama koje preplavljeni doživljavamo. Ovo mogu biti ostrvca smirenosti makar na minut-u periodima intenzivnog tugovanja.

Sve ove faze mogu se smeniti i u nekoliko minuta, ali ona koja sve prožima je tuga. Tuga je emocija o kojoj dosta govorim i pišem jer mi je važno da razumemo njenu lekovitu ulogu i da je razlikujemo od totalno nefunkcionalne i opasne depresije. O mehanizmima tugovanja mnogo znam, ali uvek mi je bilo fascinantno to da emocije koju su za nas teške i neprijatne i najradije bismo ih izbegli-poput ljutnje i tuge- ako dopustimo sebi da izbacimo to iz sebe kada god da dođe-traje nekoliko minuta!“ Sada ću to da proverim“, pomislila sam. „Uzalud sva teorija sveta ako u praksi ne mogu da je primenim!“ Tada mi se i javila misao, po prvi put, da želim da dajem besplatne programe podrške osobama koje žale. 

U svom okruženju zapazila sam izrazito jak model guranja tuge pod tepih i strah od onih koji tugu ispoljavaju kroz plač, na primer. U prvih nekoliko dana nekako se i tolerisalo, a onda sam zapazila poruke najbližeg okruženja kako život mora teći dalje, ne valja se prepuštati emocijama, to nas stresira (u sebi vičem POTISKIVANJE STRESIRA, A NE ADEKVATNO, UVREMENJENO ISPOLAVANJE!), imamo porodicu zbog koje moramo nastaviti dalje, ne možemo se ubiti i slično. Ne znam kakva ste vi iskustva imali?

Većina ljudi koje znam, pa do pre nekoliko godina i ja, u ovako teškim situacijama samo bi se zatrpala poslom, uradila sve da ne misli. Ima onih koji su nalazili disfunkcionalne načine da ne misle-u raznim porocima.  Ali, sa strane gledajući, taj mehanizam je kratkoročno delovao, a na duže staze-godinama su, najčešće samoinicijativno,  koristili antidepresive (nemam ništa protiv ako je potrebno, uz stručan nadzor), zdravlje im se urušavalo i bivali su sve nezadovoljniji. Ja sam odlučila da pokušam ići drugim putem. Vodila sam svoje beleške u momentima kada me nalet tuge bukvalno savije do zemlje. Nisam ga ignorisala, puštala sam da bude , traje i prođe i negde zapažala vremenske intervale u kojima se sve to događalo. Očekivano, najgore su bile noći i jutra, a prvih dana mogla sam da zaplačem na svakih pola sata. Kroz nekih sedam dana, lakše sam podnosila jutra, a periodi tako intenzivnog tugovanja, onog kada doslovce razumete izreku da „srce boli“-proredili su se na sat vremena. Taj tempo se nastavio tokom ova dva meseca, naleti tugovanja dolaze-isplačem se, sednem na pod kada je potrebno, zagrlim sliku, zagrlim sebe- tuga me podseti koliko je veliki gubitak i koliko mi je važna bila osoba koja je otišla- zahvalim se što sam je znala- a onda nastavljam dalje u dan. Sada su ti teški momenti jednom u nekoliko dana. Ali ono što mi je najfascinantnije je dužina trajanja tih kratkotrajnih emocija tuge- ne više od 5 do 7 minuta u mom slučaju, čak i kad je bilo najsvežije! Jeste bilo učestalije, ali 5-7 minuta!!!

Ovo je vreme koje ćete morati da istrpite zarad sopstvene emocionalne i psihološke dobiti! Potiskujući i ignorišući ove navale bola preusmeravanjem misli –samo kratkotrajno olakšavate sebi, ali videli ste na primeru moje ljutnje-sve emocije ostaju negde u telu i utiču na nas ako ne uvažimo ulogu koju je Promisao u svoj svojoj mudrosti dala ljudima kada im je emocije dodelila!

***

Ovo je neophodno proći da biste, samo vremenom i prateći unutrašnji osećaj, dosegli to famozno PRIHVATANJE. To činimo za sebe, zapravo! Za svoje zdravo srce, zdrav Um, zdravu dušu, iako ožiljak na duši uvek ostaje.

Kada se gubitak dogodi, ne možemo pobeći od toga. Ovde sada govorimo o zdravijem načinu da se sa gubitkom nosite. 

Mira i ja, volela bih reći sa radošću, ali ovde je reč najpre o potrebi- prekidamo sa najavljenim radionicama i pokrećemo pilot projekat podrške osobama koje prolaze lični gubitak i koje se teško nose sa kolektivnom traumom. Iz ovoga će se razviti i nešto dobro-radionice za pomoć osobama koje su u žalosti i koje moraju pronaći bolji način da nastave dalje, onako kako bi njihovi najbliži za njih jedino i mogli poželeti! 

Zločin je počinjen, ali ne moramo doveka živeti sa samokažnjavanjem!

Neka nas ovo strašno iskustvo nauči da ne ostajemo nedorečeni, budemo zahvalni, osvestimo činjenicu da nismo sami i tako krenemo i da se ponašamo – od kasirke u marketu do sopstvenog deteta- i da pustimo osećanja da rade svoj posao-u ovom slučaju da nas leče!