Iluzija „sreće” koje imamo su najveće greške koje pravi naša svest i naš um.

Teraju nas da pravimo greške u odnosima. Teraju nas čak da imamo pogrešna osećanja. Nije li to čudno?
Probaću ovaj fenomen da objasnim kroz primere!
Vanjinu mamu je prvi muž napustio, sa dva kofera u rukama, veoma brzo posle rođenja Vanjine mlađe sestre. Nakon par godina, Vanjina mama je stupala u emotivne veze koje su se brzo raspadale. Dovodila je partnere u kuću, provodila noći pored njih, budila se u njihovom zagrljaju, ali svi su je brzo napuštali. Jedan od partnera se zadržao malo duže, ali se ispostavilo da je sklon piću, tako da partnerska veza i porodična sreća nije potrajala. Sa drugim mužem, se Vanjina mama rastala nakon šest godina, mada bi se moglo reći da količina skandala koja se dogodila u međuvremenu mogla da se upakuje u dvadeseg godina nečijeg života.
Tako je Vanja, već u ranom tinejdžerskom periodu imala bogato iskustvo u stvaranju „srećne porodice“. Rasla je uz majčine komentare: „Muškarcima se ne može verovati“, „ Muškarcima je potrebno samo jedno“, „Brak je smrt“, „Samo ti uči i budi samostalna, da nikad ne budeš zavisna od mušaraca“…
U želji da bude „srećna“, Vanja je rešila da bude potpuna suprotnost svojoj majci i odlučila se za nezavisnost od muškog roda. Posvetila se obrazovanju, kako bi joj dobar posao obezbedio sve neophodnosti u životu i mnogo više od toga. Završila je pravni fakultet i otvorila svoju advokatsku kancelariju koja je jedna od najuspešnijih u državi. Svakodnevno je nizala uspehe, ali je njeno „duševno“ stanje bilo jako loše. Iako je imala izuzetno lep spoljašnji izgled, uspeha u partnerskim vezama nije bilo. Verujući da su muškarci preljubnici, da im se ne može verovati, da uvek imaju zadnje misli, da su alkoholičari i bolesnici, njeno ponašanje se pretvaralo u proveravanje svakog njihovog koraka. Od pravnika i tako dobrog advokata, ništa nije moglo da se sakrije.
Kad je došla po pomoć, žalila se na odsustvo volje za životom, loše raspoloženje.
Kad osoba očekuje opasnost, kolika je verovatnoća da će je videti tamo gde je nema? Um uvek nađe dovoljno argumenata u korist svoje hipoteze, u ovom slučaju Vanjine mame da muškarcima nikad ne treba verovati. Sa druge strane, postavimo se u poziciju osobe koja je sa suprotne strane. U poziciju muškarca u koga se non stop sumnja i u čija se osećanja sumnja. Na sve to treba dodati, uspešnu ženu, koja je sama po sebi problem, jer je nezavisna i ostavlja utisak da joj partner i ne treba.
Vanja je sve uradila da njen ljubavni život bude takav kakav je. Bila je u zabludi, verujući da se ni na jednog muškarca ne može osloniti. Nikako nije mogla da prihvati da su odnosi dvoje ljudi, muškarca i žene, uzajamni odnosi puni poštovanja i ljubavi. Ponašanje jednog čoveka najdirektnije utiče na ponašanje drugog. Malo ko je spreman da trpi isledničko ponašanje i sposoban da toleriše ispade i skandale. Nisu svi psihološki obrazovani da razumeju da se iza takvog ponašanja krije duboko zakopana zabluda, iluzija (uverenje) da se muškarcima ne treba verovati. Dobra stvar je da Vanja više nije bila spremna da trpi usmljenost i pojavu depresije.

Posle razotkrivanja iluzije „sreće“ ili bolje nesreće, kod Vanje se mnogo toga promenilo. Putem sesija oslobađala se od strahova i uverenja, usvajala je nove načine razmišljanja u vezi sa muškarcima, kao i navike, formirala stabilne i dugoročne odnose. Imala je sreće da baš u vreme Vanjinih preokreta u blizini bude mušakarac koji je uporno pokušavao da pridobije njenu pažnju i naklonost. U braku su već četiri godine i naučili su da jedan drugom budu pre svega podrška. Učestvovao je u svemu što je Vanji bilo neophodno kako bi stekla poverenje i da sebi šansu da uživa u partnerskom odnosu bez isledničkog ponašanja i diktature.

Ispitivanjem mozga, naučnici su utvrdili da je desna polovina mozga čoveka odgovorna za primanje informacija i njihovu emocionalnu obojenost, a leva – za logičnu analizu i donošenje rešenja. Desna polovina prima podatke i preživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.
U nama kao da žive dva čoveka. Jedan je osetljiv, emotivan, nerazuman, neracionalan (desna strana mozga). Sa druge strane, imamo drugi deo koji je logičar, formalista, dosadan i ograničen. Dok desna strana mozga koristi samo osećanja, leva strana koristi govor. Ove dve strane mozga teško jedva drugu razumeju. To bi bilo kao da isti problem krenu da rešavaju ludi fizičar i emotivni slikar. Prve informacije dobija emotivni slikar i na platnu razliva boje, dok ludi fizičar, ne može da uradi ništa drugo, osim da dobijene boje meša. On ne dobija neke druge boje. Isključivo barata bojama koje mu je dao ludi slikar.
Ovde treba zastati.
Da li je realan doživaljaj koji daje ludi slikar? Desna strana mozga prima informacije i emotivno boji svaku. Ali da li je primio SVE informacije? Nije.
Ludi fizičar analizira SAMO one informacije koje su mu prosleđene od emotivnog slikara, odnosno iz desne strane mozga. Dakle, leva strana mozga ne barata svim informacijama i izvlači logične zaključke samo iz onoga što mu je dato. Tako stvaramo ISKRIVLJENU SLIKU sveta, formiramo uverenja na bazi informacija koje smo videli, doživeli, osetili. U Vanjinom slučaju to su bila iskustva o „lošim“ partnerima njene majke na osnovu kojih je njena leva strana mozga donela pogrešan zaključak da muškarcima ne treba verovati.
Analizirajmo još neke primere iluzija!
U realnom životu ne možemo uvek spojiti sve ono što bismo hteli. Nemoguće je hodati po vazduhu ili zapaliti vatru na dnu okeana. Međutim, mi se ponašamo kao da je sasvim moguće i realno spojiti porodičnu sreću, potpunu predanost poslu koji volimo, kvalitetno vaspitanje dece, dugogodišnja prijateljstva, finansijski uspeh i slavu. Čak iako površno gledamo na sve zacrtane ciljeve, možemo da sagledamo da nisu ostvarivi, ako ni zbog čega drugog, onda zbog vremena. Ako je osoba isključivo okrenuta ka poslu onda je besmisleno pomisliti da će ga čekati prijatna porodična atmosfera kad se vrati kući. Svakom biću je potrebna pažnja, razumevanje, podrška.
Ljubomora se pojavljuje kad izostaje u odnosu nešto od ovoga. Da li je muškarac, kome su uglavi isključivo problemi sa posla, u mogućnosti da ženi i deci pruži traženu pažnju i posvećnost.

Sa druge strane, nezavisna žena koja dobro zarađuje, ima sjajnu karijeru, sebe osuđuje na mnoge probleme. Ona bi naravno volela da se osloni na muškarca i odahne ponekad, osećajući maksimalnu zaštitu. Ali da li za takvu ženu postoji muškarac koga traži? Ona je „nezavisna“ i „snažna“ i sama sebi je zaštita. Čak i kad bi joj ponudio pomoć, ona bi je po inerciji odbila.
Na jednoj strani dobijamo, a na drugoj gubimo. Sve je stvar matematike. Ovde ne postoji prostorza međusobno dopunjavanje.
Uzmimo primer iz intimnog života. Svi maštaju o porodičnoj sreći. Međutim, porodična sreća je tiha sreća i njenu suštinu čine ljudska osećanja, a ne sex. Osećanje vezana za seks su prolazna, budući da su njeni koreni u potrebi, koja nestaje čim se zadovolji. Sa druge strane, svako od nas želi da njegov život bude pun promena, strasti, jakih osećanja. Da li takve naše „sklonosti“ štete mirnom braku? I te kako!
Dakle sve vreme, moramo da biramo između tihe porodične sreće, ispunjene prijateljstvom i uvažavanjem i jakih burnih osećanja, uzavrelih emocija, ali bez stabilnosti i vere u budućnost.
Gde ste videli buru strati bez tragičnih nota i neostvarene sreće.
Isuvuše brzo se navikavamo na na ono što je dobro i uvek želimo da imamo ono što nemamo. Navika je priodna biološka funkcija u nama. Navikavamo se na sve, na dobro i na loše. Najobičniji primer ovoga je ako stalno jedemo jedno te isto, navićićemo se i dosadiće nam. I biće nam potpuno svejedno da li je losos ili hleb sa puterom. U svakom slučaju će nam dosaditi. Zahvaljujući ovom psihološkom mehanizmu, brzo se navikavamo i na uspeh koji nam se ranije činio nedostižnim i na bogatstvo koje smo stekli. Međutim, ni uspeh ni bogatastvo nam ne donose radost kad se na njih naviknemo. Onda želimo više od toga, ono što još nemamo. Uvek nam je malo, uvek nešto nedostaje.
Kod muškaraca iluzija sreće predstavlja očekivanje sveopštih priznanja i uvažavanja ili realizaciju na finansijskom planu ili profesionalni uspeh. Žene maštaju o sreći sa muškarcem i o porodičnoj sreći.

Kod žena se javlja iluzija sreće da ove dve seće nađu u istom pakovanju. Žena se pre svega zaljubi u muškarca i počinje sa flertom, pažnjom, ponekad oduševljenjima, uzletima. Čim dostigne vrhunac u u ovom delu, prelazi na sledeću lestvicu, maštanje o braku i kako da zadrži muškarca i veže ga za sebe. I tu mogu da krenu problemi! Ili je muškarca teško privoleti na brak, ili ako su uspele u tom koraku, spoznaju da on nije ono što su želele.
I na kraju iluzija sreće: u svemu uvek polazimo od stanja manjka. Nije nam interesantno ono što imamo, a jeste ono što nemamo. Ma koliko dobro i situirano živeli, uvek nam nešto nedostaje za „potpunu sreću“ Zar to nije neobično?

Živimo u stanju hroničnog manjka, sa osećanjem da nam nešto stalno nedostaje. Da li je ovo opravdano? Kako bismo sebi ispunili sve želje i zadovoljili sve svoje potrebe, da li bismo zauvek prestali da želimo? Naravno, ne. Ma koliko lepo živeli, stalno ćemo osećati da nam nešto nedostaje. I ovo postaje nepodnošljivo. Čemu sve kad ne možemo da stignemo do željenog cilja?
Zašto nismo u stanju da budemo srećni kad je u našem životu sve u redu? Zašto se osvešćujemo tek kad izgubimo dragu osobu? Sve nam je uvek malo i nedovoljno. Zasitimo se jednim, ali istovremeno počinjemo da osećamo glad za nečim drugim.

Kako god okreneš, ne valja! Loše je u fokusu naše pažnje. To je događaj, imam čime da se bavimo, na šta da trošimo vreme, snagu i energiju. I borimo se. Čas sa vetrenjačama, čas sa partnerom, čas sa saradnicima, decom ili sa samim sobom.
Kako ne biste trčali u krug, oslobodite se iluzija sreće. Niko ne kaže da se odreknete sreće, nego ILUZIJA šta sreća jeste.
Čovek shvata da se ponašao rasipnički samo u momentu finansijskog sloma. Mi se koncentrišemo na budućnost toliko snažno da možemo da obolimo usled straha šta smo predvideli. Unapred se spremamo za poraz iako nema nikakvih naznaka opasnosti. Prizivamo nevolje, a onda se nerviramo i padamo u očaj. Zašto uvek gledamo u budućnost i ne osvrćemo se oko sebe? Budućnost nam je neizvesna i možemo samo da nagađamo, a sadašnjost nam je realna, možemo ovog časa da je koristimo da uživamo u njoj.
U suštini, život će da bude kakav će da bude, sa dobicima i gubicima. Međutim, dok smo opsednuti iluzijom sreće jurcamo u budućnost i nismo u stanju da primetimo sopstvenu sadašnjost i lepotu života koja nam je već na dlanu.

Izvor: „Kako promeniti odnos prema životu”, Andrej V. Kurpatov