Čitam naslov: „Srbija je popila više kutija antidepresiva od broja stanovnika koji ima!“

Slušam ljude oko sebe. Svako ima neki problem. Samo o njemu priča. Ponavlja ga u svojoj glavi, priča o problemu sa svojim prijateljima, pa sa drugim prijateljima, pa sa poznanicima, a onda i slučajnim prolaznicima.

Razgovore koje žene vode sa svojim prijateljicama se svode na to da jedna drugu savetuju šta treba da rade, često ogovoraju osobu sa kojom prijateljica ima problem. Neke žene se odvaže i počnu da „rade na sebi“ slušaju razne gurue koji savetuju kako da se promene, šta treba da rade, a šta ne. Šta će ih dovesti do toga da budu srećne? Pokušavaju da ponavljaju stvari koje su „ispravne“, kako bi dosegle tu sreću. Pitam se koliko su uspešne u tome???? Da li im ti saveti pomažu?

Muškarci probleme rešavaju na sebi svojstven način. Mnogi „rešavaju“ ignorišući ih i gurajući pod tepih, sa izgovorom da nije došlo vreme da se stvari reše. Naviknuti na život koji vode  to definišu kao sigurnu komfor zonu. Jedna od mogućih reakcija je i to da beže od problema, ulazeći tako u još veće probleme i komplikujući sebi život, dok zadržavaju svoju komfor zonu.

Uhhhh

Šta su moguće posledice ovakvog načina razmišljanja? Sigurno biste se zaprepastili kad bi shvatili da upravo ovakav način života i razmišljanja može da dovede do psihosomatskih bolesti. Dok imamo određene probleme skloni smo da o njima razmišljamo non stop dok ih ne rešimo. Druge stvari padaju u drugi plan i nekako se čini da nismo sposobni da o njima čak i razmišljamo. Ceo fokus nam je na problemu. Možda nismo svesni, ali ono na čemu nam je fokus ima tendeciju porasta. Potpuno suprotno od onoga što želimo, kad je problem u pitanju.

Naučnici su utvrdili da imamo oko 6.000 misli u toku dana. Ono što pravi problem je činjenica da oko 70% istih misli ponavljamo iz dana u dan. Zašto je to tako?

Dok razmišljamo o problemu, mi iznova i iznova preživaljavmo taj problem. Misli imaju tendenciju brzog menjanja. Prvo mislimo jedno, pa drugo, pa treće i sve te misli se brzo smenjuju. Međutim, ukoliko imamo „teške“ misli, koje se ponavljaju, one dovode do stvaranja emocije. Karakter emocija je malo drugačiji. One se ne menjaju brzo. One su spore i kad se spuste na telo ne prolaze tako lako. Pre svega počnemo da budemo neraspoloženi, umorni od težine misli koje imamo. Ukoliko ne promenimo način razmišljanja, emocije se produbljuju i prave neki vid teškog crnog oblaka oko tela i u samom telu. Energija emocija poput tuge, ljutnje, samokritikovanja, krivice, ljubomore i dr. veoma destruktivno utiče na naše zdravlje.

Ja bih ovoj temi prišla i sa druge strane. Uzrok bih tražila u načinu našeg razmišljanja i onome u šta verujemo. Ako govorimo o partnerskoj ljubavi, probaću da dočaram „porodičnu sreću“.

U knjizi: „Kako promeniti odnos prema životu“- Andreja V. Kurpatova opisano je upravo ova zabluda sreće. Možda neću prepisati od slova do slova, ali svodi se na sledeće:

Porodica je prijatno gnezdo u kojem muž i žena samo misle jedan o drugome, gde deca veselo pevaju okolo i vole svoje roditelje, koji ih uvek podržavaju u onome što žele da ostvare. Kuća u kojoj žive je prostrana, luksuzno uređena, veliko uređeno dvorište, uredno pokošen travnjak sa fantastičnim biljkama koje se ne sreću u komšijskim dvorištima. Porodice se okuplja za stolom za vreme obroka, veselo čavrljaju o danu koji su imali, dok jedu preukusno jelo. Partneri gledaju jedno drugo sa nežnošću. Oni uvek imaju prave prijatelje, spremne i za najmanju sitnicu da odmah priteknu u pomoć, da prevrnu časkom pola sveta i, ako treba žrtvuju sopstveni život.

Oni su ljudi koji obožavaju svoj posao i u njemu obavezno dostižu neverovatne rezultate! Vidimo priznanja i basnoslovne honorare. Samovoljni šefovi uvek bivaju pobeđeni, a zlonamerni saradnici namagarčeni. Profesionalni put ovih ljudi je ispunjen otkrićima, velikim dostignućima, naučnim i tehničkim revolucijama, pobedama i uspešnim povratkom kući. Ostali članovi porodice ništa drugo i ne rade osim što uzbuđeno čekaju „junaka“ koji je zaradio, kako bi mu pružili bezgraničnu podršku i izrazili svoje ushićenje: „Ponosim se sa tobom sine!“, „Dragi, ti si najdivniji muž na svetu!“

Drugim rečima, zagarantovan happy end. Ljudima je potrebno reći da je sve u redu i da će sve biti u redu.

Jedna od najtežih zabluda srećnih porodica je upravo ova gora opisana. Učeni smo da verujemo u te zablude. Gledali smo filmove, uživali u scenama srećnih porodica. Slušali bajke gde princ dolazi i odvodi princezu, izbavlja je od zlog sveta i onda žive srećno do kraja života. Um naš je povezao i „zakucao“ sliku u glavi šta je to sreća i ništa drugo ne priznaje kao opciju sreće. Um ima tendeciju da sve gleda crno belo. I ako slika naše porodice nije ono što je u umu zacrtano, mi se osećamo duboko nesrećno i kao da ne vodimo zdrav i uspešan život. Svaku svađu doživljavamo kao neuspeh, svako nepričanje sa partnerom kao katastrofu, svaki problem kao strah od potencijalnog gubitka….Mnogi od nas čak idu korak dalje. Svađe, rasprave ih dovode do očaja i planiraju beg sa razmišljanjem: „Bolje ja da odem, nego da me partner ostavi!“

U našim uverenjima o ljubavi postoji dosta zabluda koje nas dovode do lošeg raspoloženja. Sigurno da kad smo neraspoloženi to utiče na celu porodicu. Deca osećaju nesigurnost u prisustvu loše raspoloženog i nervoznog roditelja. Svađe bude različite strahove, a toje poslednje što želimo da postignemo.

Ključ promene i rešavanja problema je za početak u zdravoj komunikaciji. Ne možemo da očekujemo od partnera ili dece da nas razumeju, ukoliko ćutimo. U našoj glavi se nalazi prava košnica misli koje su mahom nesređene. One izazivaju različite emocije, ali najviše strah. Strah da ako kažemo nešto što nas muči, nećemo dobiti dobar odgovor i da će to samo pogoršati stvari. Nekim delom smo i u pravu kad ovako razmišljamo. Zašto? Verovatno smo više puta već pokušali partneru da kažemo šta nam smeta i da se ništa nije promenilo. On ili ona su nastavili da se ponašaju na isti način kao i pre i to nas je dovelo do frustracije. A frustracija dovela do nezadovoljstva……

Lično sam imala priliku da čujem na sesijama tu komunikaciju između partnera. Toliko je bila agresivna i besmislena da sam odlučila jedno vreme da ne radim sa parovima. Oni jednostavno jedno drugo nisu slušali. Pričali su u glas. Svako je pokušao da me pridobije da budem na njegovoj strani, da razumem poziciju iz koje govori. Vređali su se. Neki su skakali i prekidali sesiju, jer nisu mogli više da slušaju laži drugog partnera koje izgovara. Pa su se vraćali, plakali, osećali se bespomoćno i vapili da im neko drugi pomogne.

Ono što je pre svega bilo uočljivo kod ovakvih parova je da oni jednostavno jedno drugo ne slušaju.Svako nastupa iz svoje pozicije, zastupa čvrsto svoje stavove i uporno pokušava da ubedi drugu stranu da greši i da nije u pravu. Uz dominantno vikanje. Pretpostavljam da misle, da ukoliko dovoljno glasno govore, sigurno će ih druga strana bolje čuti, a ako su dovoljno agresivni, možda će i prihvatiti njihovo mišljenje.

Primetila sam i da je prisutno vređanje ličnosti. Momenat kad osoba ne uspeva da dobije ono što želi, počne sa vređanjem. Kod parova je često prisutno i omalovažavanje. Iz prošlosti, koja je očigledno vrlo burna, izvlače ono što bi sigurno povredilo partnera. U trenucima razgovora, koji je nabijen jakim emocijama, izgovaraju stvari koje, kad bi bili smireni, nikad sebi ne bi dozvolili da izgovore.Ono što svi znamo je da je naknadno jako teško skupiti mleko koje se prosulo iz kofe.

Ovo je prisutno i kod temperamentnih ljudi. Oni brzo misle, obdareni su velikom količinom energije i dešava se da partneri ne mogu da ih isprate, što može dovesti do ljutnje i besa. Kad nastupe takve emocije skloni su da komuniciraju vrlo grubo i netaktično, što im otežava da se približe svojim partnerima, osete toplinu i milinu ljubavi. Nažalost, u praksi sam dobijala potvrdu da ovaj tip ljudi češće oboleva od bolesti srca i doživljava srčane napade koje mogu da budu pogubni i po sam život.

Nije manje važna ni činjenica, da postoje partneri koji slušaju sagovornika, ali da potpuno pogrešno protumače šta pokušava da im objasni. To se dešava jer osoba nastupa iz sopstvene pozicije i ma koliko inteligentna bila može potpuno pogrešno da shvati drugu osobu. Ovde se ne radi o visokoj inteligenciji, ovde se radi o „načinu razmišljanja“ uma. Um je taj koji zaključuje na osnovu svih dostupnih informacija koje ima. Te informacije je skupljao ceo život i u njemu se nalaze sva iskustva koje je osoba doživela od kad se rodila do tog trenutka. Um izvodi zaključke na osnovu tih informacija i u mili sekundi odgovara sagovoniku da NIJE U PRAVU, jer UM ima potpuno drugačija iskustva od sagovornika. Ovo je veoma važno da se shvati, jer smo svi mi u pravu. Svi smo prošli određena iskustva i svi donosimo zaključke u odnosu na ono što smo proživeli. Ali postoji jedna mala začkoljica. Mi ne znamo sve i nismo sve doživeli. Nismo u stanju da procenimo ispravno šta nam druga osoba kaže, na osnovu njenih iskustava, ako ne dozvolimo sebi da čujemo tu drugu osobu šta ima da nam kaže. Sigurno ćemo misliti da je to neverovatno glupo i počećemo da se branimo, ali ako nastupamo iz pozicije ljubavi, a ne straha i sujete, začudićemmo se kako dobra i kvalitetna zajenička rešenja možemo da iznedrimo. Za ovakva rešenja je potrebno dvoje spremnih na saradnju.

Srećna stvar je da je nekada dovoljna i samo jedna mudra osoba da shvati šta se u stvari dešava između nje i partnera i da nije po sredi uvek nedostatak ljubavi, nego nedostatak razumevanja onoga što druga osoba zapravo želi da nam kaže.

Parovi su često skloni da osuđuju drugu osobu zbog ponašanja. Da ogovaraju kod svojih prijatelja svog partnera, iznoseći prljav veš van kuće. Time narušavaju integritet osobe.

Partnerski odnos je jedan od najvažnijih odnosa. Naš partner je osoba koja je pre svega naš najveći učitelj i treba ga isključivo posmatrati kao prijatelja. Onog momenta kad se pojavi strah od napuštanja, vređanje, omalovažavanje, osećaj nezadovoljstva, neraspoloženje, osećaj nevoljenja jasan je znak da nešto treba radikalno menjati u odnosu.

Mudra komunikacija je prva i polazna tačka od koje treba krenuti. Osim prihvatanja partnera baš onakav kakav je, treba sagledati sopstvenu odgovornost u tom odnosu. Kako se mi ponašamo prema partneru? Kako mu se obraćamo? Da li možda mi u nečemu grešimo? Slušamo li ga? Čujemo li ga srcem šta nam izgovara? Šta je to što kod sebe  možemo da promenimo? Šta u nama izaziva partner? Šta je to što treba da naučimo i promenimo kod sebe?

Sve ovo i mnogo više obrađujemo na radionici Zdrava partnerska komunikacija. Objašnjavamo koje su zablude o ljubavi koje nas dovode do lošeg tumačenja ponašanja partnera, otklanjamo nagomilane loše emocije koje se odnose na partnera i pravimo pogodno tlo da možemo da naučimo da slušamo partnera, čujemo šta želi da nam kaže, razumemo srcem, odgovorimo bez uvijanja i laži, naučimo zdravo da komuniciramo i pokušamo da shvatimo da nam je partner najveći učitelj koji nam pomaže da postanemo bolja osoba.